Priča broj 17 - borba između stare i nove Srbije
Badža
Ulazi u kancelariju u roze Polo majici. Naravno da je roze, pokušaj uklapanja u velegrad u koji je došao još devedesetih godina. Pozdravlja se sa svima kao da je došao na snimanje reklame za sopstveni ego. I bez ikakvog povoda kreće sa još jednom biznis pričom. Jedna od onih koje počinju sa „u jednom od mojih biznisa“ i završavaju se nigde.
Gleda me onim pogledom čoveka koji je ubeđen da je i dalje šmeker, iako ima 65 godina i telo koje je odavno diglo ruke od njega. Glumi mladića. Miriše na ženski parfem. Ne njegov. Tuđ. Jak, sladunjav, napadan. U glavi mi prolazi misao: ni sapun više ne koristi, samo parfem žena koje plaća.
Počinje da objašnjava novu „metriku“. Pravi pauzu. Gleda da li ga slušamo.
„Dući, mi smo u jednom mom biznisu koristili ovu metriku. Probaj i ti.“
Naravno da jeste. U jednom od tih njegovih biznisa koji nikad nisu imali kancelariju, bilans, ni poresku prijavu. Klimam glavom. Profesionalno. U sebi brojim sekunde do pauze.
Odlazim do WC-a. Vadim telefon. Guglam. I eto ga. istoimeni časopis. Ni model, ni metod, ni sistem. Samo ime časopisa po kojoj je nazvao metriku. Vrv im uzima lovu na konsultantske usluge i mora nečim da popuni 2 sata nedeljnog sastanka. Vraćam se za sto i mislim: je l’ moguće da sam pomisli da ću nešto naučiti od ovog čoveka?
Sve su mu priče iste. Malo samouverenosti, malo laži, mnogo praznog prostora. A opet, čovek ima novca. Ima ženu bez ijedne bore na čelu. Ima dva biznisa. Ima autoritet. Kako? Kako ovaj gnjida uspeva da preživi?
A onda se setim gde sam. Srbija. Ovde ne opstaju pametni, ovde opstaju uporni u gluposti. Cirkus u kojem su klovnovi vlasnici, a normalni ljudi statisti.
Na prvom sastanku me je kupio. Priče o franšizi, o farmaciji, o velikim sistemima. Govorio je kao neko ko je video svet. Sad shvatam, video je samo rupe u sistemu.
Kasnije, bez srama, počinje da priča o ratu. O svom karavanu u kojem je švercovao lekove.
„Zauzimali smo tržište Srboleka“, kaže i smeje se.
Zauzimali tržište.
U prevodu: krali.
U prevodu: švercovali.
U prevodu: danas se time hvali.
Pravda se i kaže "bilo je takvo vreme". Heh, ovaj baš zna da lupi glupost. Vidi se da je "Stara Srbija". A gde sam ja tada bio, moji roditelji, svi mi ostali, nismo bili deo tog vremena? Ili smo možda znali drugačije, legalno.
Gledam ga i razmišljam kako se kod nas kriminal ne pere u sudu, nego u rečima. Ako dovoljno puta kažeš „biznis“, „tržište“ i „strategija“, prestane da zvuči kao krivično delo.
Vraćam se na sastanak. On i dalje priča. Ostali ga gledaju. Ne slušaju - gledaju. Blenu u njega kao u boga. Klimaju glavama u pogrešnim momentima. Hvataju beleške koje ničemu ne služe.
Gospode, je l’ realno ovo što se dešava?
Ovaj maleni preko puta - još malo pa će doživeti orgazam uživo. Oči mu sijaju, telo mu se naginje ka Badži kao da će da propusti neku svetu objavu. Ali ajde… treba ga razumeti. Imao je svoju fizio priču. Propala mu je. Očekivano, nije video dalje od Mladenovca. Zna za skije, zna kako da bude neutralan u politici i zna da ćuti kad treba.
Napravilo ga je službeno lice i sad se ponaša u skladu s tim. Odjednom ima odnos prema „veličini“. Ne sopstvenoj - tuđoj. Kao da mu je neko pozajmio autoritet, pa se sad trudi da ga ne isprlja. Badža ga je odmah nanjušio. I naravno - označio. Potencijalni izvršilac.
Ovo često srećem. Prečesto.
Vlasnik ili investitor pronađe nekog ko je spreman, za jednu hiljadarku više, da zgazi nešto što realno i nije veliko. Ne zato što mora - nego zato što može. Zato što mu je prvi put u životu data ruka službenog lica.
Slušam ih pažljivo. Sve redom. Smešno mi je, ali ne smem da se smejem. Ne zato što ne smem - nego zato što ne treba. Imam iskustva. Mogu. A i moram, realno. Trebaju mi još informacije za poslednju priču.
Iskreno, ovi su mi do sada baš zanimljivi. Skoro koliko su bili i Rusi. Uvek isti obrazac - jedan drži slovo, ostali ćute, slušaju i „uče“. A ja gledam sa strane i jedva se suzdržavam da ne prsnem od smeha. Kontrolišem se. Profesionalno.
Badža i dalje drži slovo. Svi ga slušaju. Ja klimam glavom i pamtim. Ova dvojica su već odavno raspamećena. Ali meni je najzanimljiviji glavni - N.
N. je ideolog. On je stvorio sve ovo. Proizvod, logiku, priču. I onda je, u jednom trenutku, pružio ruku đavolu. Dvoumi se između love i struke. Badža ga navlači, ali N. se još ne da.
Ne mogu da ga provalim.
Da li se samo folira i crpi novac od Badže - ili je iskreno naivan?
Nekako mi struka ne ide uz glupana. Glupani ne prave proizvod, oni su uglavnom samo izvršioci, menadžeri koji pišu taskove. A N. je proizvod pravio. I prvi put mi se dešava da u istoj kancelariji vidim i pamet i glupost kako sede za istim stolom.
Slušam ih i razmišljam kako bi se N. ponašao da je oba puta bio samnom u Badžinoj kancelariji. Tamo gde se krije. Tamo gde mora da nosi naočare kako ga ne bi prepoznali. Kao kada menja glas kad ga pozoveš sa drugog telefona.
Da li bi se nasmejao ili bi, kao ovaj maleni, doživeo emotivni orgazam? Da li bi mu bilo smešno kad bi čuo „idem da se igram aviončićima“ sa svojim drugarima „iz poslovnog sveta“?
Sećam se kako je pokušao da mi objasni šamar koji je dobio od Đokovića, a da pritom ispadne žrtva, a Đoković - prevarant. A onda je pokušao da mi uvali njegov izmišljeni proizvod. Da ga mi promovišemo. On - ništa. Mi - sve. Procenat od prodaje. Partnerstvo. Razvoj brenda.
Tada sam jasno video čistu manipulaciju. Bez talenta. Bez stida. Od tada više ne idem tamo. Dva puta je dovoljno, pametnom čoveku dosta.
I sad se opet vraćam na N.
Šta bi on pomislio?
Da li bi bio pametan - ili samo još jedan glup čovek sa znanjem?
Hmm.
To je pitanje koje mi ne da mira.
Mada, N. ponekad ponavlja njegove reči. „Ekstenzija biznisa.“
Gospode. Badža pod hitno mora da svrati do Ekonomskog fakulteta. Bar do hodnika. Ne mora ni da uđe.
Možda je ipak samo pitanje vremena. Vreme uvek igra glavnu ulogu - ali samo ako ima ko da skonta. Sve zavisi od osobe. Neki nikad ne skontaju. Neki skontaju kasno. Neki skontaju tačno na vreme.
Mislim da će N. skontati. Ima taj nemir pametnog čoveka koji još uvek vaga. A možda je i on samo prevarant koji glumi dubinu, ideologa, struku. Možda igra dužu igru nego što mislim.
A možda mu je samo potrebna pomoć, ali realno, nismo mi crveni krst.
Pratićemo....